…

-Jagodo, Jagodo, šta si sad skrivila?
-NIsam ništa.

Gledam to drago lice. I onu francuzicu nakrivljenu na desnu stranu. Lula u ustima. One drage ruke.

-Kako nisi ništa? Nešto jesi čim tu sjediš.
-Ama nisam kažem ti. Samo hoću malo da se odmorim.
-Onaj moj sin je kriv jelde? Ters i tvrdoglava poput njega al imaš na majku blagost.
-Moguće.
-Znam ja to. Itekako dobro znam.
-Bila sam gore. Prije pola godine.
-Srušeno jelde?
-Aha. Sve.Jesi li ponosan na mene?
-Ja moje dijete ja ti glupog pitanja. Naravno da sam ponosan.
-Hajd mi reci gdje si.
-E moj sine, puno vremena mora proći da bi ti saznala gdje sam. Puno. Ima dušo moja onih koji su preći.
-Znam da ima. Al ponekad sam sebična. Ti znaš da mi fališ.
-Znam. idi sad. Zabrinut će se.
-Neće. Mama mi je dala auto.
-Svejedno idi. Da se ne ruže.

I ode. Još jedno razmišljanje o njemu. Još jedna iluzija se raspršila. Tu ispred mene se prostire Sarajevo.

Uvijek sam njemu bježala kad bih nešto skrivila. Uvijek sam njegovu ruku tražila da me zaštiti kad bih brata udarila.

Znam da sam sebična. Ali ja hoću da mu Fatihu proučim na mezaru, da znam da leži mirno. Znam da ima majki koje još ni svoju svu djecu nisu pokopale. Sve ja to znam.Neko će reći, ma daj Jagoda on ti je samo bio dedo. Znam. Al svakoga njegov bol najviše boli.

Kad gledam svog oca vidim dosta sličnosti. Pravo puno.

Još malo pa će dvanaesta godina…A oni koji su to uradili nisu u zatvoru, nisu uhapšeni. Ne mogu da ih nađu. Ma da. A Sadam Huseina su tako brzo našli. Ma kome je stalo do BiH.

Izvinite. Uhvatilo me, ni sama ne znam šta.